Pre par dana sam se vratila u Evropu. Boravak u Americi je bio dugačak i emotivan, ali sve u svemu uspešan.
Kada sam stigla tamo, plasman na rang listi mi je bio baš nizak, ali sada sam bar ponovo u prvih 40 i sigurna sam da tokom preostalih turnira mogu mnogo više da napredujem na rang listi.
U isto vreme, ne razmišljam previše o rang listi: uvek sam verovala da, ako se skoncentrišete na poboljšabnje svoje igre i pobeđivanje u mečevima, plasman na rang listi će doći sam po sebi. Mada, bar više ne moram da tražim wild card za turnire!
U Njujorku sam posle poraza od Kim rekla: osećam da već neko vreme igram dobro i da na treninzima lepo napredujem, ali možda je drugima bilo teško da poveruju u to bez rezultata.
Sada na poslednja dva turnira imam nekoliko dobrih pobeda, i definitivno idem u dobrom pravcu. Ali još uvak sam daleko od onoga gde želim da budem.
Moji predstojeći turniri u Aziji - Seul, Tokio i Peking - su dobra prilika da dođem do konstantnosti, i da se ponovo takmičim za titule.
Uživala sam u boravku u svakom gradu u Americi, čak i u San Dijegu gde sam izgubila u prvom kolu, što je svakako bio najgori deo puta.
U Stanfordu i u Nju Hejvenu mi se jako dopalo. Pomalo je sličan osećaj, verovatno zato što su oba univerzitetski gradovi. Sinsinati je, čini mi se, za mene bio prekretnica, pa i odande imam dobre uspomene. Biće mi teško da odlučim na kojim turnirima ću da igram sledećeg leta, jer sada želim da igram na svakom od njih!
Mnogo sam srećnija i imam više samopouzdanja na terenu, i radujem se nastavku u ovom pravcu. Do sledećeg turnira ima samo nedelju dana.
Voli vas
Ana
