Intervju za australijski Tennis Magazine

Intervju za australijski Tennis Magazine

Reportaža o Ani zauzima preko pet strana u martovskom izdanju australijskog Tennis Magazine-a. Vivienne Christie, urednik časopisa, intervjuisala je Anu na adidas adilibria događaju u Melburnu tokom januara meseca, i napisala je odličan članak o 19-godišnjakinji. Uz ljubaznu dozvolu australisjkog Tennis Magazine-a, sledi tekst:

Australijski Tennis Magazine | Mart 2007

Više od onog što se vidi očima

Prva stvar koju primetite na Ani Ivanović je njena lepota. Sledeća stvar je da je ona mnogo više od toga.

Autor: Vivienne Christie

Kada prvi put uživo vidite Anu Ivanović, teško je shvatiti šta vas je najviše zapanjilo. Da li je to njena savršena koža, osmeh koji zaustavlja saobraćaj, ili dugačke noge koje mogu da se takmiče sa supermodelima?

Osmeh pobeđuje. Ni na jednu sekundu nije napustio njeno lice, tokom sat vremena promovisanja njene nove adidas linije. Čak ni kada je nagrnula gomila fotografa, i svaki zahtevao različite poze, čak ni kada su mediji počeli da postavljaju ista pitanja na nebrojeni broj načina. Na isti način se odnosi prema agentima, klijentima, i posmatračima koji bi hteli autogram, ili jednostavno da budu malo bliže srpskoj zvezdi u usponu.

Kada Ivanovićeva konačno uspe da sedne i da provede obećano vreme sa australijskim Tennis Magazine-om, osmeh ne bledi. U stvari, postaje topliji i malo širi.

Jasno je da je ona žena koja uživa u svakom trenutku svog života. A zašto i ne bi? Zarađuje milione dolara putujući po svetu i igrajući igru koju voli, o tome većina 19-godišnjaka može samo da sanja.

Ali zagrebite malo ispod površine, i ubrzo ćete shvatiti da Ivanovićeva ceni svoj izuzetni način života, mnogo više od slave i saznanja da će se još veće stvari tek dogoditi.

Svaka od stvari koje je Ivanovićeva postigla su bile nešto u čemu se uživa – čak i njen početak igre. Zainteresovala se kada je imala četiri godine, kada je na televiziji videla Moniku Seleš, ženu koja će joj postati idol, kako se takmiči. Ali morala je da zapamti broj telefona lokalnog kluba, čiju reklamu je takođe videla na televiziji, pre nego što je uspela da ubedi roditelje koliko jako želi da počne da igra tenis.

“To je bilo sa nepunih pet godina,” objašnjava. “A onda mi je za peti rođendan tata kupio mali teniski reket. Jeste, zapamtila sam broj telefona i naterala roditelje da me upišu. Mesec dana kasnije, počela sam da igram tenis.”

Kako se ispostavilo, to je bio lakši deo. Mada je njen talenat uskoro postao očigledan, razvoj u Srbiji je bio praćen sa nebrojenim izazovima – posebno kada je NATO 1999. godine počeo vazdušne napade na njenu zemlju. To je značilo da je Ivanovićeva morala da trenira rano ujutro, kada su bile najmanje šanse da će početi bombardovanje. A takmičenje na turnirima van Srbije nije dolazilo u obzir.

“Bilo je baš teških trenutaka,” seća se. “Imala sam samo 12 godina, i htela sam da učestvujem na međunarodnim turnirima, da putujem. Bilo je teško. Nismo mogli da dobijemo vize, nismo mogli da izađemo iz zemlje. A onda i kasnije, čak i sada, imamo problema sa dobijanjem viza. Moramo da stojimo u redovima ispred ambasada.”

Ali ako su okolnosti pod kojima se Ivanovićeva razvijala kao junior bile daleko od idealnih, njeni rezultati svakako nisu. Sa 16 godina je debitovala kao profesionalna teniserka na ITF tour-u; naredne godine je bila finalista u juniorskoj konkurenciji Wimbledon-a i postigla je plasman u prvih 100 teniserki na WTA Tour rang listi.

Sezona u kojoj se probila je bila 2005. godine, kada je osvojila prvi turnir u karijeri, kao kvalifikant, u Kanberi. Onda je pobedila Amelie Mauresmo na French Open-u, a godinu završila kao 16. na rang listi. Prošle godine je impresivnu poziciju na rang listi potvrdila pobedom nad Martinom Hingis na Tier 1 turniru u Montrealu.

Ta dostignuća su Srpkinji omogućila da provodi vreme sa ostalim velikanima igre, a poseban momenat je bio upoznavanje Monike Seleš. “Pre dve godine sam imala priliku da je zaista upoznam,” objašnjava, još uvek uživajući u uspomeni. “Susret je bio jako kratak, ali je to ipak bio neverovatan osećaj.”

Sada, Ivanovićeva srećno povezuje, njen omiljeni teniser je Roger Federer. “Nekoliko puta sam pričala sa njim, on je sjajan momak van terena,” kaže.

U stvari, tinejdžerka ima veće šanse da Federera vidi kod kuće nego na turnirma, pošto je njegov rodni grad u Švajcarskoj, Bazel, odabrala za svoje prebivalište kada nije na turnirima. Još jedna stvar u kojoj je ista sa Federerom je shvatanje da ne treba samo imati uzore, već i biti uzor.

“Mislim da je to važno, jer sam ja tenis počela da igram zbog Monike Seleš,” objašnjava Ivanovićeva. “Možda će neke devojčice zbog nas početi da igraju tenis. Pogotovo u zemčlji iz koje dolazim, jako je teško. Želim da im pomognem koliko god mogu, da ih motivišem.”

Ivanovićeva nije jedina vrhunska teniserka iz njene zemlje koja inspiriše mlađe navijače, mala istočno evropska nacija ima još mladih zvezda, Jelenu Janković i Novaka Đokovića, koga Ana zna još od vremena kada ni jedno od njih dvoje nije uzelo reket u ruke.

“Neverovatno je da smo se poznavali van tenisa, a sada učestvujemo na turnirima,” kaže za svog zemljaka, sa kojim je učestvovala na nekim grand Slam turnirima u konkurenciji mešovitih dublova. “Sjajno je. On je divan momak. Ima veliki potencijal.”

Najbolja stvar u vezi srpskog uspeha, kaže Ivanovićeva, je što daje primer ostalim mladim teniserima u njenoj zemlji. “Stvarno je neverovatno,” nastavlja. “Sećam se, kada sam imala 13 ili 14 godina, skoro niko nije pričao o tenisu, a sada imamo tri tenisera među najboljih 20 na svetu … Imamo i Zimonjića, koji je neverovatan dubl igrač, a ima i par momaka koji su među prvih 50.

“To je sjajno za naš sport, a i za decu. Veoma je važno, bez obzira kojim se sportom bavite, da se bavite sportom umesto da sedite na ulici.”

Izgleda da nema opasnosti da će Anini mladi obožavaoci propustiti nešto u njenoj karijeri. Njen veb sajt, www.anaivanovic.com, je vrhunski sajt teniserke, koji je posećen tokom cele godine. Deo ovog sajta su i mnogi unosi same Ane, koja je nagrađena bliskom vezom koju ima sa svojim navijačima.

“Mislim da je lepo imati navijače. Njima je zanimljivo da vide šta mi radimo van terena. Lepo im je da znaju da smo mi isti kao oni, da verovatno radimo iste stvari. Lepo je biti u kontaktu sa njima.”

Mesto u kome se njena veza sa navijačima posebno primećuje je Australija, a Ivanovićeva uzvraća tu naklonost. Njena posebna povezanost sa zemljom je delimično rođena, a sada prekinuta, saradnjom sa kapitenom Fed Kup tima Australije, David Taylorom, i radom koji još uvek traje sa fitnes trenerom Scott Byrnesom, koji živi u Sidneju.

Njena ljubav prema Australiji je još više učvršćena jakim porodičnim vezama, a Ivanovićeva tokom nedelja pre i za vreme Australian Open-a boravi u predgrađu Melburna, u kući svojih rođaka. Poslednjih nekoliko godina je u Melburn dolazila mnogo pre Božića.

Sledeće godine želi da dođe još ranije. “Jednostavno volim ovu zemlju. Ovo mi je peta godina kako dolazim ovde, i uvek se radujem što ću doći rano, da izađem i da treniram,” kaže. “Veoma uživam ovde. Ljudi su prijateljski raspoloženi. Uvek je prijatan osećaj.”

Ivanovićeva nije teniserka koja će putovanja, kao mnoge njene koleginice, označiti kao lošu stranu tenisa. “Voim da putujem, i da srećem ljude drugih nacionalnosti,” kaže, dodajući da je prilika da za život zarađuje radeći nešto što voli nešto na šta nema razloga da se žali.

Deo tog uvažavanja je i trud koji ulaže da upozna svaki grad koji poseti. Kako joj je roller-coaster jedna od omiljenih stvari na svetu (“Volim ih!” kikota se) oduševljeno je iskoristila priliku da poseti tematske parkove na Zlatnoj obali.

Njena putovanja zbog turnira su joj omogućila da vidi i stvari kao što su sumo rvači u Japanu, i plaže u Indoneziji i Majamiju. Ivanovićeva koristi i priliku da sebi udovolji radeći i druge stvari koje voli, kao što su kupovina, gledanje filmova, čitanje, (Den Braun i Paulo Koeljo su joj omiljeni pisci) i slušanje R&B muzike na njenom iPod-u.

Tinejdžerska zvezda voli i foto-snimanja, koja su se događala na raznim mestima širom sveta, i odbija sugestiju da to može da postane zamorno. “Koja devojka ne voli da bude dobro obučena, počešćljana i našminkana?” odmah ističe.

Ipak, Anin prioritet broj jedan je njena igra, i svesna je da treba još mnogo da radi pre nego što dostigne svoj puni potencijal. Dok su joj servis i forhend očigledno velika oružja, Ivanovićeva veruje da uz toliko opasnosti na svakom nivou takmičenja, ono što mora da postigne je stalnost.

“Mislim da pokušavam da po malo popravim svaki aspekt igre,” kaže. Pobeda nad Martinom Hingis u Kanadi, kaže Ivanovićeva, “pokazala mi je da zaista mogu da pobedim vrhunske teniserke i da osvajam velike turnire.”

Iako je tako, Srpkinja je skromna kada postavlja ciljeve za 2007. godinu. “Smatram da je najvažnije da budem zdrava, pošto sam prošle godine imala nekoliko povreda,” objašnjava.“Cilj mi je da se kvalifikujem za Masters, ali ima još mnogo stvari koje pre toga moram da popravim.

“Počinjem tako što svakodnevno naporno treniram, trudim se da popravim neke aspekte svoje igre, i da postanem stalnija.”

Iznad svega, čini se, Ivanovićeva je čvrsto rešena da ostane pozitivna. Oprezna da od sebe ne očekuje previše, jedini cilj tinejdžerke na Australian Open-u 2007. godine je bio da popravi svoj prošlogodišnji rezultat, kada je izgubila u drugom kolu od Samanthe Stosur.

Taj skromni cilj je postigla, ali jedva, zbog iznenađujućeg poraza u trećem kolu od Vere Zvonareve. Ivanovićeva je ostala pribrana, ali činjenica da je objavila da prekida saradnju sa Taylorom skoro odmah posle toga, bila je znak njenog gorkog razočarenja.

Ipak, Ivanovićeva se brzo oporavila. Ispraćena morskim plodovima sa roštilja od strane rođaka iz predgrađa Melburna, brzo je produžila na sledeći Tier I turnir u Tokiju gde je, igrajući bez trenera prvi put u svojoj karijeri, izgubila u finalu od Martine Hingis.

Sa igrom kojom je pobedila Jankovićevu, sada vrhunsku teniserku sa sopstvenim ogromnim ambicijama, ne možete da ne osećate da veliki uspeh na Grand Slam turniru iza ugla čeka Ivanovićevu, koja sada povremeno radi sa Svenom Groenefeldom, koji je zaposlen kao trener u adidasu.

Nikada nećete čuti Ivanovićevu da sama počinje priču o mogućnostima. Samo kada smo je pitali koji bi joj bio najveći san kao teniserke, Ana sebi dozvoljava da razmišlja o velikim stvarima. U stvari, toliko velikim da prvi put tokom popodneva, tinejdžerka puna entuzijazma mora da zastane i razmisli o svom odgovoru.

“Pa, volela bih da budem svetska teniserka broj 1… ” na kraju navodi, dok je se glas gubi dok preispituje mogućnosti.

“A onda bi verovatno osvojila bar jedan Grand Slam turnir.” Ne mogu da se suzdržim da ne završim umesto nje.

Ana se još jednom divnom nasmeje. Ovo je poznato. “Naravno,” smeši se zadovoljno. “Već sam mislila o tome!”

Australian Tennis Magazine, Copyright © 2007