Intervju o detinjstvu

Intervju o detinjstvu

Ana je nedavno jednom časopisu dala intervju o svom detinjstvu.

Sledi deo intervjua:

Kakvi ste bili kao beba? Sećate li se neke anegdote iz tog perioda? Opišite nam svoje detinjstvo, i neki momenat koji pamtite?
Ana: Na temu mog najranijeg detinjstva uvek se provlači porodična priča o tome kako sam bila veoma zahtevna kao beba i dovodila roditelje do iznemoglosti time što nisam volela da spavam. Taj problem se protegao i kasnije kroz moje detinjstvo, jer mi se uvek činilo da nešto propuštam odlaskom na spavanje. Posebno sam uporno odbijala da odem u krevet ukoliko bi nam uveče dolazili gosti, tako da bih upropastila mnoge večeri koje su moji roditelji želeli da opušteno provedu sa prijateljima.

Kada sam imala 4 godine rodio se moj brat i tada sam odlučila da ne idem više u vrtić koji sam do tada obožavala...Život je dobio novu dimenziju i nisam nikako želela da propustim sva dešavanja u kući vezana za dolazak bebe. Mislim da moja prva sećanja upravo počinju oko momenta rođenja mog brata. Najveća želja mi je bila da imam brata ili sestru.

Sećam se da sam obožavala kada bi me roditelji ostavili kod babe i dede na dan ili dva. Oni su mi beskrajno ugađali i tu je sve bilo dozovoljeno!

Kako je izgledao vaš prvi dan u školi? Da li ste se uklopili? Koji predmet vam je najbolje išao? Da li ste bili dobri iz fizičkog? Da li su vas voleli nastavnici?
Ana: Nisam mogla da dočekam polazak u školu. Najvise od svega sam bila radoznala, ali sam i željno iščekivala zadatke i obaveze koje je škola donosila. Bila sam stidljiva u druženju sa decom, ali mi je bilo važno da budem među najboljima ako ne i najbolja po pitanju ocena. Moj takmičarski duh je već tada bio primetan. Volela sam posebno matematiku, a što se tiče fizičkog, to mi sigurno nije bio najomiljeniji predmet jer sam u to vreme već trenirala tenis i to je bilo ono što me je interesovalo, a ne gimnastika.

Što se tiče nastavnika oni su za mene bili veliki autoriteti.

Gde ste provodili letnje raspuste? Koju muziku ste tada slušali? Gde ste izlazili? Da li su vam roditelji dozvoljavali da izlazite kasno uveče, i da li su bili strogi?
Ana: Tokom mog detinjstva odlazili smo u Grčku na letovanje i par puta u Crnu Goru. Uvek je išla sa nama grupa prijatelja mojih roditelja, i njihova deca, tako da je to bilo veoma zabavno. Dok sam bila u osnovnoj školi nisam mnogo izlazila, a mislim da ni moji vršnjaci takođe. Osim povremenih rođendanskih žurki nije se mnogo toga događalo u tom uzrastu.

Slušali smo domaću pop muziku koja je tada bila popularna kao što su grupe Tap011, Luna i Mobi Dik..

Kada sam kasnije počela da izlazim, moji roditelji su uvek bili zabrinuti oko kasnih noćnih dolazaka.Ne mogu reći da su bili strogi, ali su očekivali da im uvek kažem gde izlazim i sa kim.

 
Da li ste nekad dobili grdnju od roditelja? Kakav ste odnos imali sa mamom, a kakav sa tatom? Možete li da nam opišete kakav odnos imate sa svojim bratom Milošem? 
Ana: Moji roditelji su se uvek trudili da sa mnom i bratom razviju odnos uzajamnog poverenja. Sa njima smo mogli o svemu da razgovaramo. Takođe su se trudili da budu uvek tu za nas, da daju savet ako zatreba, ali i da nam omoguće da sami donosimo odluke.

Naravno, bilo je svađa, ali uglavnom oko beznačajnih stvari, kao što su ko je šta trebao da uradi u kući. To, što smo zbog stalnih putovanja bili dosta razdvojeni kao porodica, sigurno je doprinelo da je bilo i manje prilike za svađu.

Sa bratom sam posebno bliska i on mi je uvek mnogo nedostajao. Miloš je dobar savetnik i neko ko uvek može da me nasmeje i kada sam najtužnija. Veoma se zaštitnički odnosimo jedno prema drugom.